Najnoviji post

Јесења шетња

Чекам је на тролејбуској станици. Мрак је већ увелико пао.  Купујем цигарете и двије жвакаће гуме у оближњем киоску.  На станици само неколико особа.  На другој страни улице, мало укосо, је њена зграда. Гледам у прозоре њеног стана. Сама је. Њени су ван града. Свјетла у стану су још упаљена. Вадим шибицу из џепа и палим цигарету. Вечерњи мирис града у рану јесен је привлачан. Носи у себи предзнаке наступајуће зиме али исто тако, још увијек, кроз свјежину вечери се провлаче чари прохујалог љета. Свјетло у њеној соби се гаси. Још увијек гори у дневном боравку. Цигарета догоријева. Правим пар корака према њеној згради и враћам се назад. Ни путницима на станици се не жури. Чекају стрпљиво тролејбус, свако заокупљен својим мислима. Понеки ауто прође улицом, прекине тиху вечер, па мир опет завлада. Гаси се свјетло у дневном боравку. Кроз окна прозора тиња слаба свјетлост која долази из ходника. Пратим ту пригушену свјетлост. Приносим цигарету уснама. Свјетлост нестаје. Бројим у себи и у мислима је пратим. Сада је испред врата стана. Затвара их , силази низ степенице са трећег спрата. Стаје на међуспрату. Гледа кључеве стана у руци. Двоуми се. Окреће се назад, прелази девет степеника и ето је испред врата стана. Потеже за кваку. Врата су ипак закључана. Ставља кључеве у малену црну ташну. Затеже каиш торбице и пребацује је око рамена. Крајичком ока баца поглед на сат и креће низ степенице. Други спрат, први…Отвара стаклена врата хаустора , силази низ степенице испред зграде. Већ је на улици. Застаје на тротоару, окреће се око себе. Тражи нешто. Загледа се у живу ограду, размиче је и прелази на травњак. Сагиње се. Тихо шапуће: „Циле, гдје си се сакрио? Циле, хеј, хајде изађи. Цилеее!“

  Полако обилази парк испред зграде. Осврће се према грму надомак степеница на улазу. Опет  га дозива. Завирује у грм. Није тамо. Окреће се према живој огради и у том трену са друге стране улице шмугну сиви мачор са танким црним пругама. Стиже до ње. Она га онако изненађена ухвати за предње шапе говорећи:

 „ Па гдје си ти? Луташ около. Види те.“

Мачор је препознаје. Вади му из ташне мали комад сира умотаног у салвету.

 „Држи, морам да идем.“ Циле зграби комад сира и кад видје да се она спрема да иде, само благо прође поред ње, чешући се тијелом о њене ноге. Она га још једном погледа провукавши се кроз живу ограду, назад на улицу и махну му. Крену према ћошку зграде. Пар корака и ено је.

   Појављује се њена силуета. Иде лаганим кораком. Једном руком пребацује косу иза уха. Прелази улицу, примјећује ме. Гасим цигарету. Корача према мени још увијек држећи руком црну косу да јој  повјетарац не би покварио нову фризуру. Лице јој је чисто, бијело, без трага шминке. Једино су јој трепавице мало наглашене дајући њежан израз њеним очима, погледу. Удаљена је пар корака. Гледа ме широм отворених очију, мирно , без осмијеха. Само јој се очи цакле. Прилазим јој. Пружа ми руке. Прихваћам их, привлачим је себи и спуштам лагани пољубац на њене усне. Осјећам како лагано трепери у мојим рукама. Као да би хтјела да полети. Миришем јој врат. Спуштам још један пољубац на бијели врат. Пушта своју десну руку из моје лијеве. Ставља прст на своје усне, са изразом питања на лицу и проговара:

„Јеси ли узео жваке?“ Климам главом.

„Чунга -лунга?“ 

 „Наравно. Зар постоје друге?“ узвраћам осмијехом.

Вадим из џепа малено паковање наше омиљене жваке. Дајем јој. Она као мало дијете одмотава жути омот и ставља жваку у уста. Погледа сличицу из паковања и остави је у ташну као неку амајлију.

„Знаш ли кога сам срела?“

 „Цилета.“одговарам замишљајући њеног мачора са огромним очима којег је прије пар дана пустила ван, на улицу.

„ Па да , знаш већ.“ додаје, смијешећи се на моју проницљивост. Даје ми руку и крећемо заједничким кораком низ улицу у тиху октобарску ноћ.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Back To Top